Зашто???

Зашто увек у животу најбоље пролазе мамини и татини синови и `ћери?
Мислим, имам и ја и маму и тату, хвала Богу, али никада нисам давала да ми утичу на одлуке, да ме "гурају" и крче ми пут кроз живот. А није да нису могли или хтели. Бар не што се мог, да тако кажем, пословног аспекта живота тиче. Не рачунам оне, уобичајене родитељске савете... Јер шта има неко да ми сугерише и усмерава моје амбиције да би кроз мене остварио своје неиспуњене снове или лечио трауме из младости...?Дефинитивно нисам глупа и могу за себе да изаберем најбоље. Нисам неспособна да не могу сама да остварим све што сам замислила. У целој причи је најбитније познавати себе, и у складу с тим делати, како би се свака потенцијално просперитетна црта личности истакла. Себи постављам високе циљеве, али достижне. Шта имам од нереалних планова.... И онда се на том мом путу створе неки... назваћемо их, ликови (да не кажем, фрикови)... Неостварени, неиспуњени, неиживљени, без икакве амбиције или идеје о стварном свету око себе, ван илузорног света у којем живе. Али опет, све ја то разумем, нису они криви, крив је систем а вала и родитељи, који од њих праве дебиле. Само се питам, како ли је живети у блаженом незнању?
Што се мене тиче... Нисам ни ја попила сву памет универзума... Па, можда сам и ја у ствари идеалиста. Зар није свако? Свако је себи центар васионе. Не падам на пусте тврдње, као, свет се врти око Сунца. Признајте себи, свет се врти око нас самих. А ми прилагођавамо свет себи. Тек понекад, себе свету. А ја, ... Да, ипак нисам идеалиста. Пре сам рационалиста. Врло рано сам докучила да на слободан избор школе и занимања имам право, још од раног детињства, као и способност да доносим сама закључке, да ми мозак не ради на курблу, нити ми је потребна трансплантација интелигенције, а још мање прикључење на неки туђ апарат за размишљање... И не дам некоме да ми та права ремети.
Поред тога што сам јако амбициозна и самосвесна, волим да се ономе што радим посветим максимално, и ево, практичан пример, шта сад, ја се убијем од учења и рада и паднем испит... Зато што пролазност мора да се процентуално изрази бројкама, обавезно испод 50%, јер, молим Вас, не сме да се нарушава репутација професора, а ни по коју цену не сме да се прича да сте тај испит дали лако, из прве.
Не тражим алиби за свој данашњи неуспех, јако сам самокритична и знам да сам сама крива. Али која је логика да ја са 50% одрађеног теста немам ни за 6, а нема ни онај који није реч једну написао? Подводимо се под исто, и ја која сам учила и онај ко није књигу ни погледао из даљине. Неправда која се понавља генерацијама. Класификација и оцењивање. Али, то је већ нека друга тема... Него... Можда више и није нормално у данашње време бити поштен? Можда постаје нормално да се искоришћава свако ко ти се нађе на путу, онако успут, па зашто онда не прегазити неког зарад сопствене добити? Увек иде варијанта, ослони се на другог, повуци везу, плати ономе, учепи се овоме... И докле тако? И после кажу, нема, искоренили смо корупцију. Мхм, важи!
Ма, опуштено, сутра је нови дан...
Ово није мој револт, ово је моје размишљање и на неки начин чуђење. Није чак ни нека исповест, а ни самосажаљење.
Ово је мој...
Глас из малог мозга.

Tebi... I mom Beogradu...

Svima onima koji su te bar jednom videli, bar jednom osetili tvoj miris, tvoj šarm i ponos, ništa ne može nadoknaditi prazninu koja ostane kad tebe ostave za sobom..
Tvoje nebo je i moje nebo. Ti si moja potreba, moja navika, moje sve. Beskraj čiji svaki ugao znam, a ipak, ma koliko da te poznajem, uvek se pojavi još jedna neistražena stazica.
Nekad, i sad, ... uvek, bio si tu za mene... A šta sam ja tebi? Još jedan od slučajnih... ustvari, jedan od namernih prolaznika. I koliko god puta da odem, vratiću se jer te volim. Jer ti iz mene ne odlaziš.
I koliko puta da ti kažem da volim tvoju dugu. I vatromet. I gužvu, smeh, pažnju,...
naših ljudi.
Beograđana.
A koliko često vidiš osmeh na licima? Koliko često neko zastane, skamenjen uspomenom, koja je ostala zapisana u memoarima tvoje kaldrme? A koliko mu je drago zbog toga?
Ti se ne menjaš. Ti si stolećima neporažen i svoj. Menjaju se ljudi. A kad se već menjaju, zašto da to ne bude na bolje?
Jer, osmeh je besplatan... I ne mora nužno označavati sreću. On samo pokazuje da još uvek imamo...
Osećanja.

Ono kao, ja idem ovde.
Kad se setim.
I kad moram.
I kad treba da popijem kafu.
Eventualno odem i na neke vežbe.
Iiiiiidemoooo Pravniiiii

Miloše tebra hvala za sličicu... koju si podelio sa ostatkom čovečanstva...


(uskoro objavljujem ispitna pitanja... na jednom mestu)

Pokloni se i počni...

Trenutak koji je presudan jeste vaš prvi dolazak na ovaj blog.

Pa, dobrodošli! 

Eto, pregrmela sam taj strašni početak.

Mislim da imam mnogo toga da Vam kažem, ali da bi bilo šta moglo biti eventualno pročitano u budućnosti, mora biti na neki način započeto... i donekle završeno... mada, i kraj je relativna stvar... Eto, opet ja, nikad koncizna...

Ne želim da preterano filozofiram... Želim da se igram...

Moj blog - moja stvar...

Moja shvatanja... rečju - Beogradski duh. I da, velikim slovom B. Namerno.