Зашто???

Зашто увек у животу најбоље пролазе мамини и татини синови и `ћери?
Мислим, имам и ја и маму и тату, хвала Богу, али никада нисам давала да ми утичу на одлуке, да ме "гурају" и крче ми пут кроз живот. А није да нису могли или хтели. Бар не што се мог, да тако кажем, пословног аспекта живота тиче. Не рачунам оне, уобичајене родитељске савете... Јер шта има неко да ми сугерише и усмерава моје амбиције да би кроз мене остварио своје неиспуњене снове или лечио трауме из младости...?Дефинитивно нисам глупа и могу за себе да изаберем најбоље. Нисам неспособна да не могу сама да остварим све што сам замислила. У целој причи је најбитније познавати себе, и у складу с тим делати, како би се свака потенцијално просперитетна црта личности истакла. Себи постављам високе циљеве, али достижне. Шта имам од нереалних планова.... И онда се на том мом путу створе неки... назваћемо их, ликови (да не кажем, фрикови)... Неостварени, неиспуњени, неиживљени, без икакве амбиције или идеје о стварном свету око себе, ван илузорног света у којем живе. Али опет, све ја то разумем, нису они криви, крив је систем а вала и родитељи, који од њих праве дебиле. Само се питам, како ли је живети у блаженом незнању?
Што се мене тиче... Нисам ни ја попила сву памет универзума... Па, можда сам и ја у ствари идеалиста. Зар није свако? Свако је себи центар васионе. Не падам на пусте тврдње, као, свет се врти око Сунца. Признајте себи, свет се врти око нас самих. А ми прилагођавамо свет себи. Тек понекад, себе свету. А ја, ... Да, ипак нисам идеалиста. Пре сам рационалиста. Врло рано сам докучила да на слободан избор школе и занимања имам право, још од раног детињства, као и способност да доносим сама закључке, да ми мозак не ради на курблу, нити ми је потребна трансплантација интелигенције, а још мање прикључење на неки туђ апарат за размишљање... И не дам некоме да ми та права ремети.
Поред тога што сам јако амбициозна и самосвесна, волим да се ономе што радим посветим максимално, и ево, практичан пример, шта сад, ја се убијем од учења и рада и паднем испит... Зато што пролазност мора да се процентуално изрази бројкама, обавезно испод 50%, јер, молим Вас, не сме да се нарушава репутација професора, а ни по коју цену не сме да се прича да сте тај испит дали лако, из прве.
Не тражим алиби за свој данашњи неуспех, јако сам самокритична и знам да сам сама крива. Али која је логика да ја са 50% одрађеног теста немам ни за 6, а нема ни онај који није реч једну написао? Подводимо се под исто, и ја која сам учила и онај ко није књигу ни погледао из даљине. Неправда која се понавља генерацијама. Класификација и оцењивање. Али, то је већ нека друга тема... Него... Можда више и није нормално у данашње време бити поштен? Можда постаје нормално да се искоришћава свако ко ти се нађе на путу, онако успут, па зашто онда не прегазити неког зарад сопствене добити? Увек иде варијанта, ослони се на другог, повуци везу, плати ономе, учепи се овоме... И докле тако? И после кажу, нема, искоренили смо корупцију. Мхм, важи!
Ма, опуштено, сутра је нови дан...
Ово није мој револт, ово је моје размишљање и на неки начин чуђење. Није чак ни нека исповест, а ни самосажаљење.
Ово је мој...
Глас из малог мозга.